Kako deca čuvaju svoje stvari

Kako deca čuvaju svoje stvari


Jednoj majci se nije dopalo kada je učiteljica njenog deteta kaznila celo odeljenje da ne ide na veliki odmor. Razlog: deca nisu spremila svoje stvari u torbe, već su one bile razbacane po klupama. A bilo ih je i po podu. Učiteljici se, očigledno nije dopalo kako deca čuvaju svoje stvari.

Ipak, majka je mudro zaključila da ne treba uvek prihvatiti zdravo za gotovo sve što deca pričaju, dok se ne čuje šta će da kaže učiteljica. Bravo za ovakav način razmišljanja! Roditelji uvek treba da poslušaju i drugu stranu, pre nego što izvedu zaključak da je njihovo dete oštećeno, nepravedno kažnjeno ili mu je načinjena kakva druga nepravda.

Pošto me je pitala za mišljenje, bez okolišanja sam rekla kako sam i ja više puta uradila istu stvar. Nered u učionici i nesređene lične stvari jesu nešto sa čime se bore svi učitelji. Nekad, jednostavno ne postoji drugi izlaz, nego da kaznite decu, kako bi se suočila sa posledicama svog ponašanja.

KAKO DECA ČUVAJU SVOJE STVARI?

Neka deca neuredno drže svoje stvari i teško možete da ih naterate da promene te navike. Treba im reći po pet puta dok se ne mrdnu i ne počnu da slažu svoje olovke u pernice i do ne pokupe piljevinu od rezanja olovaka.

Uvede se to pravilo urednog držanja stvari još onog sekunda kada deca prvi put uđu u učionicu! Ali se, uglavnom ne poštuje. Stiče se utisak da deca ni kod kuće ne postupaju drugačije sa igračkama i ličnim stvarima. A o đubretu da ne govorimo. Večito papiri pod stolom, pa kad kažete da se pokupe, deca često tvrde – to nije moje.

Dakle, majci deteta čija je učiteljica kaznila celo odeljenje, objasnila sam da sam i ja kažnjavala na isti način, jer nisu bile spakovane stvari u torbe, jer su flomasteri bili razbacani ispod klupa, a šalovi i kape vukli se i gazili po celoj učionici! Roditelji mojih đaka su me podržavali u tome.

I već naslućujem komentare poput onih – pa ti si učiteljica, treba da ih naučiš. Učimo mi decu školskom redu, urednosti i bon-tonu. Rade to i vaspitači u vrtićima. Njihova uloga nije ništa manje važna od uloge učitelja.  Ali valjda su i roditelji imali zadatak da nauče decu redu, još pre škole, zar ne?

Sve četiri godine sa jednom generacijom vodi se borba oko spremanja stvari i održavanja reda u učionici. Svakodnevno ih podsećate i opominjete, zadužujete redare, hvalite i najmanji napredak, nagrađujete. I kada iscrpite sva ostala sredstva, kazna je jedina opcija.  Uredno održavanje i spremanje lične i školske imovine ne bi trebalo posebno da se nagrađuje niti da se od toga pravi spektakl. To je stvar navike, kulture i obaveza je svakog deteta. Pa zašto praviti predstavu od toga?

Kako deca čuvaju svoje stvari

Kad zatreba kišobran…

NAŠA MALA BANKA KIŠOBRANA

Ispred naše učionice, na cevi od radijatora visi šest dečjih, šarenih  kišobrana. Sa nekakvim junacima iz ovih novih crtaća. I niko ne zna čiji su. Po potrebiih pozajmljujemo i vraćamo – kad koga iznenadi kiša. Tako se spontano oformila banka kišobrana, od kojih neki stoje tu još od prošle generacije. Za sad samo šest, no biće ih još, nema sumnje!

A tek olovke i gumice koje se poberu sa poda tokom časova! I to sve nove, tek kupljene. Naravno, za neke se nikad ne zna čije su. Dok ja ne zaređam od klupe do klupe i ne otvorim svakom pernicu da pogledam šta kome nedostaje.

Na svakom roditeljskom iznesem izgubljene stvari za koje se ne zna čije su. I znate šta je najgore? Ni roditelji često ne prepoznaju stvari svoje dece. I tako se svaka školska godina završi sa kesetinom garderobe sa kojom ne znamo šta ćemo. I sa kutijom od cipela na kojoj piše izgubljeno/nađeno, do vrha punom olovaka i izgriženih gumica. I raznih rezača u obliku lopte, autića ili Marsovca. Koštalo je sve to, zar ne?

Eto kako deca čuvaju svoje stvari. Naravno, ima i izuzetaka. Pedantnih učenika koji se odgovorno odnose prema svojim i tuđim stvarima. Onih, kojima je dovoljno jednom reći da spakuju u torbu sve što im više ne treba za čas. Ma nekima ne morate ništa ni da kažete! Oni će sami ustati da pomognu i ostalima da se spakuju. Pokupiće bez reči i tuđe papiriće.

ZBOG ČEGA SE OVO DEŠAVA?

U moje vreme je bilo drugačije. Kupe nam roditelji olovku, a ona traje mesecima, sve dok se ne smanji do te mere, da više ne može da se drži među prstima. Onda tek dobijemo novu. Ili neku polovnu od starijeg brata koji je već u srednjoj školi, pa sad piše hemijskom. Nije tad bilo knjižara i Kineza na svakom ćošku. Nisu se deci šakom i kapom kupovale stvari, igračke i školski pribor. Bilo je sve skupo, a mnogi nisu imali za razbacivanje. Bili smo skromni i nismo mnogo tražili.

Mlade generacije obuzeo je potrošački mentalitet. To se kupuje, gubi, baca, lomi, jer se ne ceni. Ne ceni se jer stiže svakodnevno i brzo se izgustira. Ali, kako ni mnogi roditelji ne znaju šta od izgubljenih stvari pripada njihvoj deci, stiče se utisak da se i oni nehajno odnose prema stvarima i ličnoj imovini.

Taj utisak potkrepljuje i to što se velika većina roditelja ogluši o moje preporuke da se obeleže olovke, rezači, lenjiri. Predložim im i nekoliko praktičnih i efektnih načina. Objasnim zbog čega je to važno (odnos prema stvarima, ušteda vremena koje se inače utroši dok se ne raščivija čija je olovka…), ali većini je to mrsko da uradi. Valjda im je lakše da kupe nove olovke i gumice. Znači, ima se – može se!

Sećam se jedne učenice (sada je studentkinja) iz veoma siromašne porodice. Pred polazak u prvi razred, kupili su joj komplet drvenih bojica. Trajale su joj do kraja trećeg razreda. Volela je da crta i nije ih štedela. Jesnostavno, vodila je računa o svojim bojicama!  Znači, nema se – može se!

Eto kako deca čuvaju svoje stvari!

Kako deca čuvaju svoje stvari

Uvek puna školska torba

ZAŠTO DECA NE REAGUJU

Svaka učiteljica se trudi da se uvek jasno i glasno obraća đacima. Na taj način će objasniti pravila i izneti svoja očekivanja od dece po pitanju održavanja reda i čuvanja lične i školske imovine. Međutim, uočava se jedan zanimljiv fenomen. Neka deca često ne reaguju na ono što učiteljica govori, jer, iako je čuju, zapravo je ne slušaju. Tako se desi da se dete okrene na poziv učiteljice tek iz trećeg, pa i četvrtog puta.

Verovatno je jedan od mogućih razloga to što je u mnogim kućama stalno uključen televizor. Pošto često zvrnda čak i kad ga niko ne gleda, ta deca su naučila na neki glas u pozadini, na koji više ni ne obraćaju pažnju. Tako po navici ne reaguju ni kad čuju da učiteljica nešto priča, jer im to zvuči kao taj glas sa televizije, koji ih se, zapravo ni ne tiče.

Postoji još jedan razlog. Deca su često izložena raznim pritiscima, grdnjama, kritikama i zahtevima, pa jednostavno ne mogu više da se nose sa tim. Zbog toga se nesvesno isključuju i postaju psihološki gluva kada im se odrasli obraćaju.

Mnogo toga se može reći o uzrocima dečje neposlušnosti. Ali ovde je reč prvenstveno o tome kako deca čuvaju svoje stvari i kako se odnose prema ličnoj imovini. U tom kontekstu ne treba zanemariti ni dečju lenjost. Mnogi učitelji i roditelji se žale da su deca lenja. Zašto je to tako?

DEČJA LENJOST

Lenjost se povezuje sa nedostatkom volje i motivacije da se uradi ono što se mora i što nije prijatno i zabavno. Dete koje naginje lenosti uglavnom se neće samoinicijativno latiti posla da spremi svoje stvari i pokupi papiriće ispod stola. Pa čak i kad mu učiteljica kaže da to uradi, ili neće taj posao uraditi do kraja kako treba, ili neće uopšte poslušati, ukoliko se ne opomene više puta.

Na mlađem uzrastu dete povezuje osećaj prijatnosti sa onim što je dobro i korisno za njega. Na primer, igra koju dete voli uz, njemu drage igračke, zanimljiva je i rađa osećaj zadovoljstva.

Sa druge strane, slaganje igračaka, kao nešto što se detetu ne radi, izaziva nezadovoljstvo, pa ga povezuje sa nečim, što za njega nije dobro. Stoga će odlagati obavezu koliko god bude moglo, sa ciljem da je izbegne i tako se izvuče. Ako upornošću i doslednošću roditelja dete nauči da život čini i ono što se mora, a ne samo ono što se želi, naučiće da vodi računa i o svojim stvarima. Prihvatiće spremanje svojih igračaka, odevnih predmeta i knjiga kao neizbežnu rutinu, kao jedan od malih dnevnih ciljeva, čije ostvarenje na kraju izaziva zadovoljstvo. Ujedno, na taj način se izgrađuje samopouzdanje i osećaj sopstvne vrednosti.

Svaka obaveza koja nije prijatna izaziva frustraciju. Svi mi težimo da je izbegnemo i ostanemo u svojoj zoni udobnosti, ali to nije realnost. Život čine i uživanja i obaveze. Ako dete to prihvati, stekne radne navike i izgradi toleranciju na frustraciju, imaće veće šanse da izraste u srećnu i uspešnu osobu.

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *