Čujem pre izvesnog vremena jednu priču. Ne znam ko je autor, ali glasi ovako…

Kad sam bio dete, za stolom se znao red. Obed je uvek počinjao u isto vreme, tako što bi se prvo poslužio otac uzimajući najlepše i najveće parče mesa. I uvek je uzimao batak, a nama najmlađima ostajali bi trtica i krilo. Maštao sam tada kako ću i ja, kada jednog dana postanem glava kuće, jesti samo batake, kao moj otac. Danas, moja deca prva dobijaju ono što žele, a to su bataci, dok ja i dalje jedem ono što preostane, a to su trtica i krilo.“

E u tome i jeste problem.  Kakvu decu stvara današnje, kako slikovito reče profesor Milica Novković, plišano vaspitanje? Sve je podređeno detetu: jede kad hoće i šta ono hoće, ima najbolje didaktičke igračke (iako onaj ko mu ih kupuje ni ne zna šta je didaktika), upisuje se na kurs engleskog pre nego što se rodi, dozvoljava mu se otimačko i agresivno ponašanje jer treba da nauči da se bori za sebe, rođendani mu koštaju kao ispraćaj u vojsku, a vaspitno-obrazovne meode roditelja naprednije su i mudrije od onih koje primenjuje učiteljica. I tako se može nabrajati u nedogled.

Trend dečjih prava bez ikakvih obaveza?

Jednom prilikom jedno dete je počelo da peva snažno lupajući ritam po stolu, što je ometalo druge u radu. Kada su ga drugovi opomenuli da im smeta, vrlo hirovito je reklo: – Imam pravo da sviram i pevam kada ja hoću!

Na stranu razlozi koji su nagnali dete na takvo ponašanje, ali sama ideja o ličnim pravima kod mnoge dece podupire dečji egocentrizam.

Dečja prava prvenstveno treba da znaju odrasli. I da ih poštuju. A deca treba da znaju i ispunjavaju prvo svoje obaveze, naravno, primerene uzrastu i prilici. Koliko se u porodici istrajavalo u tome, vidi se po ponašanju u kolektivu i odnosu prema ličnoj i školskoj imovini.

KAKVU DECU STVARAMO OVAKVIM VASPITANJEM

KAKVU DECU STVARAMO OVAKVIM VASPITANJEM

1.Deca postaju egocentrična!

Egocentrična osoba nema razumevanja za tuđa osećanja, potrebe i želje. Smatra sebe centrom sveta i uvek teži da je u centru pažnje. Bitno je samo ono što ona misli, govori i hoće. Egocentrizam je normalna pojava u nekim razvojnim fazama u ranom detinjstvu. Tada je dete okrenuto sebi, pa i svet meri i doživljava prema sebi.

Vremenom se okreće spoljašnjem svetu i proširuje svoju sliku o njemu. Ukoliko ono ostane egocentrično u školskom uzrastu (pa kasnije i u odraslom dobu), tada nastaju problemi.

Dete koje je naučilo da se svet vrti oko njega i u čijoj porodici nije bilo jasno određene i poštovane hijerarhije, u kolektivu dolazi do drugačije spoznaje: ne može samo ono što je njemu po volji i kada ono hoće. Više nema JA, već smo to MI – zajednica koju čini više đaka koji dele prostor i pažnju učiteljice. Da treba da sačeka dok drugi govori. Da zadovoljenje svojih potreba strpljivo odloži do momenta kada je potrebu moguće zadovoljiti bez ometanja drugih i u skladu sa pravilima ponašanja u ovakvoj zajednici.

Jasno određena hijerarhija u porodici  postavlja dete na njegovo mesto, uči ga poštovanju osraslih, ne dozvoljava samovolju i egocentrizam.

Praktično bi to značilo sledeće: U toalet se ide za vreme odmora, jer bi za vreme časa to ometalo druge u radu. U redu se ne gura da stane ispred svih. Dok učiteljica razgovara sa majkom, dete strpljivo čeka i ne upada u reč, i tako dalje…

Ovo poslednje je vrlo simptomatično, jer često primećujem da kada razgovaram sa nekim od roditelja, dete prekida razgovor i roditelj se u pola moje rečenice okreće detetu i nastavlja razgovor sa njim. Očigledno se očekuje da ja odstojim sa strane i sačekam kraj razgovora. Ovo mnogo govori o tome kako se neguje egocentrizam, zar ne? Uzgred, to je odličan način da se naruši autoritet nastavnika!

Ono rezonuje ovako: ako meni mama sada daje prednost u odnosu na učiteljicu, onda sam ja zaista centar Univerzuma i može mi se uvek! Pa će takvo dete na času matematike tražiti da ide na fizičko, pritom će biti besno što mu se žalja ne ispunjava. Primera je mnogo. Kao i problema!

Odrasli egocentrik ima poteškoća u partnerskim odnosima, pa često dolazi do nesuglasica u vezi, odnosno braku, na kraju i do razilaženja. Ukoliko takva osoba naiđe na partnera koji je tolerantan i lako se povinuje, veza/brak može i da se održi. Egocentrici se često ni ne upuštaju u bračne vode, upravo jer ne mogu da se prilagode takvom načinu života.

2.Deca ne razvijaju saosećajnost!

Saosećajnost je u vezi sa prethodnom stavkom.  Ukoliko ste kao roditelji zanemarivali svoje potrebe i potrebe drugih da bi detetu bilo sve po volji, uskratili ste mu mogućnost za razvijanje saosećajnosti i empatije. Ono je naučilo da drugi nisu važni i da su tu samo da bi se zadovoljile njegove potrebe. Saosećajnost je uslov za izgradnju morala i podizanje svesti pojedinca.

3.Deca ne uče da poštuju pravila!

Ukoliko je osoba bezosećajna i lišena empatije kao sposobnosti da se uđe u tuđe cipele kako bi se sagledao položaj, emocije i potrebe  druge strane, onda ona može imati problema sa poštovanjem pravila u zajednici kojoj pripada, u težim slučajevima i sa zakonom.  A svakako će je drugi doživljavati kao sebičnu i bezosećajnu osobu.

Ukoliko u kući nije bilo pravila koja su svi članovi porodice poštovali i ako roditelji nisu bili dosledni u tome, deca će koristiti svaku priliku da isteraju po svome. Svedok sam brojnih nedoslednosti od strane roditelja po pitanju dečjeg poštovanja pravila i poslušnosti, uopšte. U školama se besomučno borimo sa tim problemom, jer se, između ostalg, može dovesti u pitanje i bezbednost dece.

Nepoštovanje pravila u zajednici otežava njeno normalno funkcionisanje, a njenim članovima uskraćuje neka prava, a može ih i ugroziti. Onaj ko krši pravilo koje nalaže da se na času ne ustaje i ne šeta po učionici,  time ometa druge u izradi školskih zadataka.

Ako dete u sportskom klubu ne igra fer i pokušava da dođe do lopte stalnim fauliranjem protivnika, onda nekoga može ozboljno povrediti.  Ako ne poštuje pravilo mirnog rešavanja konflikta i odmah gura, udara, povređuje, time podstiče nasilje u zajednici i stvara uznemirujuću atmosferu.

Opet se vraćamo na saosećajnost, koji je ovde ključan faktor.

4.Deca ne izgrađuju toleranciju na frustraciju!

Frustracija je emocionalno stanje u koje ulazimo onda kada naiđemo na prepreku u ostvarenju nekog cilja, zadovoljenju potrebe, rešavanju problema.  Niska tolerancija na frustraciju znači nedostatak strpljenja i samodiscipline da se istraje u tome, kao i težnja da se ostane zaštićen u svojoj zoni komfora. Frustracije su sastavni deo života i ličnog razvoja. Ukoliko su česte i jake, mogu dovesti do psihičke nestabilnosti, čak i oštećenja, na primer u porodicama gde je bilo zlostavljanja, zanemarivanja, nedostatka ljubavi, trauma.

Sa druge strane, deca koja su bila prezaštićena, ili im se previše ugađalo i dozvoljavalo,  nisu razvila toleranciju na frustraciju. Takve osobe teško sazrevaju i razvijaju samostalnost.  Na najmanju frustraciju burno reaguju, besne, očekuju da im se svi povinuju. Sve mora odmah i svi su im krivi što ne ide po njihovom.

Dakle, umesto što ćete mu dati sve što poželi i to odmah kada mu je ćef, dete od malih nogu treba da se trenira u strpljenju, disciplini, poštovanju porodične hijerarhije. Samo će tako da izraste u zrelu, nezavisnu osobu, kojoj će nezaobilazne  frustracije činiti izazov i doprineti ličnom razvoju.

U KOJOJ MERI JE KRIVICA  RODITELJA

Svaki roditelj svome detetu želi najbolje. Ni jedan, naravno, neće reći – idi u školu i ne slušaj učiteljicu, tuci se i nemoj da učiš. Jednostavno, roditelji prave greške nenamerno, iz neznanja. Kako se u narodu kaže, put do Pakla popločan je najboljim namerama. Mnogi ponesu vaspitne stilove iz svoje kuće, nasleđene od svojih roditelja. Ili ih kopiraju, ili pokušavaju da ih izbegnu i da prema svojoj deci budu bolji nego što su njihovi roditelji bili prema njima.

Sve dok roditelj živi u zabludi i neznanju, može mu se oprostiiti. Nisam pristalica optuživanja roditelja, ali smatram da im je vrlo često potrebno ukazati na nepoželjna ponašanja i probleme njihove dece.  Ali ako im stručna i dobronamerna osoba ukaže na greške, a oni odbiju da se suoče i učine nešto u vezi sa tim, tada s pravom krivica zaista postaje njihova.

Dete je još manje krivo! Ono je tako naučilo, jer mu je tako bilo dato.

Moje iskustvo, što lično, što u radu sa decom i njihovim roditeljima daje mi za pravo da kažem sledeće: onda kada roditelji promene nešto u svojim stavovima, ponašanju, očekivanju, u izvesnoj meri, možda i u potpunosti promeniće se i dete. Svima su nam pune uši onog stava iz new age psihologije:  kada se mi promenimo, promeniće se sve oko nas. I nije to u potpunosti bez osnova.

Kada dete ima problem, pa kakav god on bio, teško će se rešiti ako svi navalimo na njega savetima, kaznama, grdnjama, a pri tome ostanemo isti kakvi smo bili do tad. Neko kaže – pa kad se popravi, promeni ponašanje, popravi uspeh…dobiće sve što želi. Neka, brate mili, zasluži! E, ne ide to uvek tako. Ne može se dete promeniti, a da roditelji i porodične prilike ostanu isti!

Ukoliko se kao roditelj osećaš nemoćno i ne znaš kuda da kreneš, mogu ti pružiti podršku.  Pozovi me, što kaže naš narod,  pre nego što Vrag odnese šalu i zakaži uvodni razgovor.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *